Mediji civilnog sektora – alternativa Srbije
Countries Gray Latest Serbia
0 599
Autor: circle
Prema podacima Udruženja novinara Srbije (UNS), ishod poslednjeg kruga privatizacije medija u Srbiji je gašenje 20 glasila, među kojima su neki bili i sa višedecenijskom tradicijom emitovanja. Sa ovim trendom suočili su se i mnogi višejezični mediji, a većinu nekada državnih medija kupili su ljudi koji su u realnosti van sfere novinarstva, poput kontroverznih biznismena i ljudi bliskih vlastima.

Privatizacija medija je započeta 2014. godine donošenjem seta medijskih zakona, sa ciljem da se reformiše medijska scena i mediji otrgnu od zagrljaja vlasti. Samim tim, jedan od najvažnijih ciljeva novih zakona bio je „vlasnička transformacija“ odnosno izlazak države iz medija. Dominantan narativ bio je da se ovo može postići privatizacijom, ali i prenosom akcija na zaposlene novinare, koji bi tada mogli samostalno da nastave sa radom. Upravo zbog toga, medijska udruženja skretala su pažnju novinarima i na činjenicu, ustanovljenu još 2002. u Zakonu o radiodifuziji i definisana i u aktuelnom Zakonu o elektronskim medijima  – da u Srbiji postoje i mediji civilnog sektora, koji bi mogli biti alternativa privatizaciji, jer su ustrojeni tako da budu nezavisni od političkog i komercijalnog uticaja.

Preimućstvo koje uveliko osvaja tržište

Model i definiciju medija civilnog sektora u Srbiji uspostavili su još početkom devedesetih medijski teoretičari, među kojima i Miroljub Radojković. Tek dvehiljaditih postojanje medija civilnog sektora omogućeno je zakonom, a prema mišljenju Radojkovića, ova odredba je bila “preimućstvo Srbije u odnosu na mnoge zemlje u svetu koje nisu u svojim zakonima predvidele postojanje ovakvih medija”. On ocenjuje da ipak tada nije bilo veće zainteresovanosti za osnivanje medija trećeg sektora, te da se o toj alternativi nije puno govorilo.

“Tada je prošireno ubeđenje da je jedina alternativa državi – privatizacija, i ona je izvršena kod medija sa još gorim posledicama od onih koje ima po privredu. Umesto državnih dobili smo politički kontrolisane medije, ako prežive“, kaže Radojković o srpskoj medijskoj realnosti nakon procesa privatizacije.

Predstavnici medijskih udruženja u Srbiji takođe su prihvatili model medija civilnog sektora kao moguću alternativu u procesu medijske reforme. Kako je za Faipress rekla predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović, udruženja su odigrala ulogu u podršci medijima civilnog društva koji su nakon 2012. godine počeli u sve većoj meri da se pojavljuju na medijskom tržištu Srbije. „Nismo se bavili ‘promovisanjem modela’, ali smo žestoko podržavali najbolje medije civilnog sektora čiji su novinari naši članovi, poput Pištaljke“, navodi Smajlović.

Osim ovog udruženja, ideju o osnivanju medija

civilnog društva podržava i Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), koje je krajem 2016. godine u saradnji sa Medijskim odeljenjem misije OEBS u Srbiji izdalo publikaciju “Mediji civilnog društva – Uputstvo za upotrebu”. Publikacija je okupila stručnjake koji su osnivanje, rad i moguće probleme sagledali iz ugla finansija, zakona, tržišta, ali i iskustva već postojećih redakcija širom regiona bivše Jugoslavije.

Predsednik NDNV Nedim Sejdinović navodi da je model posebno značajan za multinacionalne sredine koje su u procesu privatizacvije ostale bez velikog broja medija na jezicima nacionalnih manjina, ali da je još uvek potrebno raditi na edukaciji. Prema njegovom mišljenju, privatizacija medija je, koliko god imala katastrofalne rezultate, otvorila ogroman prostor za medije civilnog drustva.

„Građanske organizacije su pokazale da su trenutno nedovoljno kompetentne u medijskoj sferi, tako da smo izdali priručnik za medije civilnog društva. Nažalost, ovaj koncept medija ne razumeju ni građanske organizacije, ali ni novinari, niti osnivači medija, a pogotovo ne vlast, pa se nadamo da će ova knjiga upotpuniti praznine u znanju, pod uslovom da ovde uopšte neko nešto čita“, poručuje Sejdinović.

Osim edukacije, koja može biti važan korak ka povećanju broja nezavisnih redakcija nastalih na principu medija civilnog društva, i direktne podrške od strane strukovnih udruženja, Radojković navodi da bi i država mogla izmenama zakonske regulative da bude “dodatan vetar u leđa”.

„Ono što bi zakonodavac još mogao da učini kao podsticaj za razvoj medija civilnog sektora jeste da donese propise o oslobađanju dela poreza ako se ulaže u ove medije. Takođe, treba, kao za javni servis, definisati šta je to javni interes informisanja građana koji moraju da ostvare mediji civilnog sektora i treba pojasniti koji procenat iz budžeta treba ili mora da ide u ovu svrhu. Na kraju, krug bi se zatvorio kvalitetnom evaluacijom kvaliteta informisanja, informativne funkcije i veličine sopstvene proizvodnje ovih medija“, objašnjava Radojković.

U Zakonu o radiodifuziji  iz 2002. i u aktuelnom Zakonu o elektronskim medijima, mediji civilnog društva definisani su kao „audio-vizuelne medijske usluge civilnog sektora”, a u njih spadaju i štampa i internet portali. Trenutno, država garantuje da mediji civilnog sektora ne plaćaju naknadu za pružanje medijske usluge, što predstavlja jedinu olakšicu u okvirima zakona. Među prvima su je iskoristile crkvene zajednice i romska udruženja kod osnuivanja svojih medija, a danas je prema podacima NDNV, u Srbiji registrovano 67 medija civilnog sektora.

 

Comments

comments

WordPress Lightbox Plugin