Home Countries Neizvesna budućnost višejezičnih medija

Neizvesna budućnost višejezičnih medija

0 278
Ni posle godinu dana od isteka roka za privatizaciju medija u državnom vlasništvu nema tačnog bilansa ugašenih i privatizovanih medija, ali ni jasne slike o budućnosti informisanja na manjinskim jezicima. Kako je navedeno u istraživanju koje je sprovelo Nezavisno društvo novinara Vojvodine, od 43 višejezična medija obuhvaćena privatizacijom, do sada je ugašeno 12, dok za šest medija, koji pored srpskog jezika izveštavaju na najmanje jednom manjinskom jeziku, i dalje nema informacija da li je proces prenošenja akcija na zaposlene završen ili ne.  Nove vlasnike, među kojima su se našli i kupci bez ikakvog medijskog iskustva, ali i osobe bliske vlasti, dobilo je 19 višejezičnih medija. Za nešto više od godinu dana, izgubljeno je po pet programa na mađarskom i romskom jeziku, po tri programa na rumunskom i vlaškom jeziku, po jedan na bosanskom, bunjevačkom, hrvatskom i rusinskom jeziku. Sveukupno, nesuglasice, nejasnoće i propuštene prilike – obeležile su ovaj proces.

Novi vlasnici – rešenja ili novi problemi?  

Zakon o javnom informisanju i medijima naložio je obavezan izlazak države iz vlasništva u medijima najkasnije do 1. jula 2015, da bi potom taj rok, zbog kašnjenja lokalnih samouprava i medija pri predaji dokumentacije, bio produžen do 31. oktobra iste godine. Glavni cilj privatizacije bio je da se izlaskom države iz vlasništva obezbedi veća nezavisnost od političkih uticaja u medijima, kao i da se stvore uslovi za nepristrasno i kvalitetno informisanje manjina na sopstvenom jeziku. Medijska analitičarka Žužana Serenčeš tvrdi da se privatizacijom medija centar uticaja samo izmestio, pa sada umesto državnih imamo partijske medije.

Karakteristično je da su medije pokupovali mahom ljudi čiji posao ranije nije bio u bilo kakvom dodiru sa medijskom industrijom i čiji je biznis usmeren ka sasvim drugom pravcu, ali je isto tako karakteristično i da se najmanje polovina novih medijskih vlasnika u javnosti prepoznaje i po njihovoj povezanosti sa vladajućim političkim strankama. To se odnosi ne samo na većinske, već i na višejezične medije, navodi Serenčeš.

Kako se aukcijska prodaja medija odvijala u izbornoj godini, ostalo je otvoreno pitanje da li su pojedini mediji kupljeni samo radi predizborne kampanje. Prema rečima Dubravke Valić Nedeljković iz Novosadske novinarske škole kupljeni su oni mediji koji su mogli da odigraju određenu političku ulogu u lokalnoj zajednici, a oni višejezični koji nisu bili pogodni za to su – pogašeni. Nova pitanja u javnosti izazvala je i zainteresovanost kupaca bez ikakvog iskustva u medijskom biznisu za vlasništvo nad medijima. Među njima našli su se vlasnik fabrike za proizvodnju plastične ambalaže, sa bilansom od osam kupljenih medija, od kojih su pet višejezični, kao i vlasnik firme koja se bavi čišćenjem i održavanjem poslovnih prostorija, koji je kupio Informativno propagandni centar Kulu, koji izveštava na četiri jezika. Iako su ove prodaje pokrenule debatu o održivosti i kvalitetu sadržaja na manjinskim jezicima, delovanje novih vlasnika ograničeno je Zakonom o javnom informisanju i medijima. Naime, ovaj zakon ih obavezuje da tokom pet godina sačuvaju ne samo osnovnu delatnost, već i udeo programa na manjinskim jezicima, koji podrazumeva informativne, obrazovne, kulturne i druge sadržaje od javnog interesa. Žužana Serenčeš smatra da će tek monitoring sprovođenja ove obaveze o programskom kontinuitetu dati odgovore o pravom stanju stvari u višejezičnom informisanju nakon privatizacije.

Već ranije je postavljano pitanje koliko su te zakonske garancije o programskom kontinuitetu dovoljno čvrste, imajući u vidu da nisu definisane i sankcije za one koji krše tu obavezu, kaže Serenčeš

i dodaje da se može postaviti pitanje koliko Regulatorno telo za elektronske medije, koje treba da nadzire i kontroliše da li novi vlasnici poštuju zakonsku odredbu, ima kapacitet za takav obiman posao monitoringa rada višejezičnih medija.

U pojedinim redakcijama se nakon dobijanja novog vlasnika stanje nije mnogo promenilo. Jedan od primera jeste Radio-televizija Bačka Topola, koju je kupilo Udruženje za regionalnu komunikaciju “Urko” iz Pačira. RTV Bačka Topola, odnosno danas Informativni centar, ima dve redakcije, mađarsku i srpsku, a emituje program i na rusinskom i slovačkom jeziku.

Rad se u obe redakcije nastavio kao i ranije, bez promena u programskoj šemi ili uređivačkoj politici. Nakon kraće pauze nastavljena je i priprema radijskih i televizijskih emisija na slovačkom i rusinskom jeziku. Isplata ličnih primanja je redovna, plate su u početku neznatno umanjene, ali se poslednjih meseci vraćaju na raniji nivo, kaže novinarka redakcije na srpskom jeziku Snežana Radovanović Petrović.

Razlozi za gašenje

Nacionalni saveti nacionalnih manjina koji su bili protiv privatizacije višejezičnih medija, zastupali su stav da zbog brojčano male publike, budući vlasnici neće imati ekonomski interes da ih kupe i održavaju. Međutim, podaci o prodaji medija pokazali su da je na aukciji prodato više medija koji izveštavaju na jezicima manjina, nego onih koji izveštavaju samo na srpskom jeziku.

Slaba zainteresovanost kupaca nije bila najveća pretnja za opstanak višejezičnih medija. Za 14 medija koji izveštavaju na jezicima manjina Agencija za privatizaciju nije ni raspisala javni poziv za prodaju kapitala, od kojih je naposletku devet ugašeno. Među njima su bili Radio Sombor, RTV Ćuprija, Radio Zrenjanin i drugi mediji, od kojih su mnogi imali višedecenijsku tradiciju. Primer takvog slučaja je Radio Leskovac, koji je nakon 40 godina emitovanja, ugašen. Emitovao je program na srpskom i romskom jeziku. Razlog njegovog gašenja bio je negativni kapital, zbog koga nije stavljen na javnu aukciju. Prema rečima bivšeg VD direktora Radio Leskovca Bratislava Ilića, dug koji je iznosio 16 miliona dinara bio je dug osnivača, odnosno lokalne samouprave za plate i tekuće troškove.

Više puta smo se obraćali resornom ministarstvu. Čak se i grad obavezao da će sve isplatiti i o tome obavestio sva ministarstva i Agenciju za privatizaciju, ali nam Agencija ipak nije dozvolila aukciju. Zanimljivo je da je takvih preduzeća sa negativnim kapitalom bilo još i niko se, počev od novinarskih udruženja, sindikata vlade, nevladinog sektora, nije bavio time da vam osnivač duguje i da niste taj dug vi napravili neracionalnim trošenjem para, objašnjava Ilić.

Osim nagomilanih dugova, razlozi za gašenje medija bili su i to što sami mediji i lokalne samouprave nisu u propisanim rokovima podnosili potrebnu dokumentaciju za raspisivanje javnih poziva, pojedini su promenili delatnost, dok su neki na samom početku želeli da se akcije prenesu na zaposlene.

Od samog početka vlasničku transformaciju medija pratile su brojne nejasnoće, koje su rešavane u hodu, ali kako se pokazalo, ne uvek i u interesu zaposlenih. Posebna pravna konfuzija nastala je kada je trebalo da dođe do prenosa besplatnih akcija na zaposlene u medijima. U Zakonu o javnom informisanju definisano je da ukoliko medij ne bude prodat na javnoj aukciji, on se privatizuje prenosom akcija zaposlenima bez naknade. Međutim, u martu 2015. godine Vlada Srbije donela je odluku da besplatne akcije mogu preuzeti samo oni zaposleni koji u prethodnim postupcima nisu postali vlasnici akcija državnih preduzeća. Tada su nastali novi problemi koji su dodatno produžili proces jer su Agencija i Ministarstvo privrede morali da istražuju ko ima, a ko nema pravo na akcije. Takođe, zakon je predvideo da ukoliko ne postoji mogućnost prenosa na zaposlene, medij prestaje da postoji i briše se iz Registra medija. Ova odluka se pokazala kao pogubna za pojedine medije, jer je u njima bilo veoma malo onih sa pravom na besplatne akcije.

U Radio-televiziji Vranje, zaposleni nisu prihvatili od-

luku Agencije za privatizaciju da im pripadne samo trećina akcija, pa je tako ovaj slučaj stigao do i Upravnog suda. Nedoumica da li se zaposlenima prenosi samo trećina ili celokupan iznos kapitala, rešena je u korist zaposlenih, kojima su prenete sve akcije. RTV Vranje pored srpskog, emituje i program na romskom, a u pripremi je i program na albanskom jeziku. Održivost i kvalitet programa na ovim jezicima sada zavisi od samih zaposlenih.

Umesto traženja rešenja – nagodbe većinskih i manjinskih elita

Izlazak države iz vlasništva u medijima predviđen je još prvim setom medijskih zakona donetih nakon petooktobarskih promena. Ipak, za skoro 15 godina pokušaja reformi medijskog sistema, nisu stvoreni uslovi za razvoj i održivost informisanja na jezicima manjinskih zajednica. Prvi talas privatizacije medija koji emituju program na jezicima manjina završio se 2007. godine, četiri dana pre isteka roka za završetak, kada je odlukom Vlade proces obustavljen, a kao razlog navedena zaštita manjinskog informisanja, kao i potreba da se pronađu adekvatna rešenja za njegovu sigurnu budućnost. Umesto zajedničkog i usaglašenog traženja rešenja, dolazilo je do nagodbi između većinske i manjinske političke elite iza očiju javnosti, smatra Žužana Serenčeš, zbog čega su medijske reforme često bile neuspešne.

Prvi krug privatizacije su opterećivale brojne kontroverze, konfuzne i neusaglašene situacije, prolongiranja i kašnjenja, snažna odupiranja, uz česta pozivanja na to da je time ugroženo informisanje na jezicima manjina u višejezičnim medijima, što je, kako je vreme pokazalo, često korišćeno kao dobar izgovor, kaže Serenčeševa.

Iz procesa privatizacije izuzeti su mediji čiji su osnivači ili vlasnici nacionalni saveti nacionalnih manjina. Iako su nacionalni saveti bili najglasniiji protivnici privatizacije, zamereno im je to što su se fokusirali samo na zahteve da mediji ostanu u državnom vlasništvu, ali ne i na obezbeđivanje uslova za rad u takvoj situaciji. Na pitanje koje je aktivnosti Nacionalni savet Mađara sproveo u cilju očuvanja što većeg nivoa informisanja na mađarskom jeziku, s obzirom na to da je privatizacijom obuhvaćeno čak 16 medija koji izveštavaju i na mađarskom, iz Saveta su odgovorili da su unutar Koordinacije nacionalnih saveta imali dva susreta sa ministrom kulture i informisanja o zaustavljanju privatizacije lokalnih medija, kao i da su izdali zajednička saopštenja za javnost o protivljenju privatizaciji medija.

Odbor za informisanje Nacionalnog saveta sada kontinuirano prati proizvodnju medijskih sadržaja privatizovanih medija koji imaju obavezu emitovanja na mađarskom jeziku, navodi Andrea Pinter Kuti

i dodaje da je nacionalni savet podržao udruženja novinara koja su izdavala saopštenja i održavala tribine.

Zamenica Pokrajinskog ombudsmana zadužena za zaštitu prava nacionalnih manjina Eva Vukašinović smatra da je u čitavom procesu nedostajalo formalno pravno učešće pripadnika manjina u donošenju odluka.

Ljudska prava se ostvaruju neposredno u malim jedinicama lokalne samouprave. Imala sam utisak da smo od početka procesa želeli da izbegnemo negativne političke uticaje, a nije dovoljno pažnje ulagano u model privatizacije manjinskih medija, odnosno u rešenje za njihov dugoročni opstanak, imajući u vidu i specifičnosti svake lokalne sredine, medija i manjine, kaže Vukašinovićeva.

Zadatak nacionalnih saveta manjina, ali i pokrajinskih i republičkih organa jeste da obezbede uslove za finansijski održivo, nepristrasno i kvalitetno informisanje na jezicima manjina. U Srbiji živi oko milion pripadnika 21 nacionalne manjine, čija su prava zagarantovana pre svega Ustavom, ali i različitim zakonima. Ovi dokumenti utvrđuju prava manjina na informisanje na maternjem jeziku, kao i prava na osnivanje sopstvenih medija, čime se čuva nacionalni, kulturni i jezički identitet manjinskih zajednica. Ustav dodatno garantuje da se dostignuti nivo tih prava ne može smanjivati.

Potrebno je otvoriti raspravu da li je samo pravo ostalo, imajući u vidu javni servis koji informiše na jezicima manjina i u kom smislu je snižen taj tzv. dostignut nivo prava. Da li se to odnosi na broj medija koji izveštavaju? Ja bih volela da ustavni sud po nekim pitanjima pojedinačno zauzme stav, da imamo sudsku praksu da li je došlo do toga, jer je ta odredba – dostignut nivo ljudskih i manjinskih prava, koja stoji u Ustavu nije razrađena i jako malo odluka ustavnog suda imamo u praksi po tom pitanju, ističe Vukašinovićeva.

Sa druge strane, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedim Sejdinović ističe da su predstavnici nacionalnih manjina aktivno učestvovali u javnim raspravama o medijskim reformama, ali da je tada nažalost, celokupna njihova energija bila usmerena na opastanak javnih preduzeca za javno informisanje i sigurna radna mesta. “Nažalost, time je propuštena prilika da se pronađu modeli koji bi obezbedili kvalitativanu i kvantitativnu održivost manjinskog informisanja”, dodaje Sejdinović.

Neiskorišćene šanse

Tokom procesa nuđena su različita rešenja, za koja se pokazalo da nije bilo dovoljno sluha ni od strane vlasti, nacionalnih saveta, ali i zaposlenih. Jedna od neiskorišćenih šansi bio je prelazak medija u medije civilnog sektora. Serenčeševa smatra da je to bila dobra prilika za očuvanje, unapređivanje i razvoj informisanja na jezicima nacionalnih manjina.

Njihovim radom mogla je da se popuni i već uočena praznina koja je nastala zbog nestanka pojedinih medija u procesu povlačenja države iz medijskog vlasništva. Budući da zbog svoje prirode imaju veću mogućnost otklona od političkih uticaja, oni bi doprineli i smanjenju prisutnog deficita nezavisnog i pluralističkog informisanja na manjinskim jezicima, kaže ona.

Druga mogućnost bila je da sami novinari i redakcije preuzmu svoje medije. Radio Medveđa je jedini primer da su se novinari odlučili da kupe svoj medij na aukciji. Drugi se nisu odlučili za taj potez, iako su u mnogim slučajevima za medije nuđene cene niže od otpremnina koje su njihovi zaposleni uzeli. Takav slučaj imao je Centar za informisanje Novi Kneževac, kojeg je kupio kruševački biznismen za 480 evra. Iako je početna cena bila 235 evra, zaposleni nisu ni pokušali da postanu vlasnici, već su uzeli otpremnine. Stručna javnost zamerala je zaposlenima pasivnost i nezainteresovanost da postanu vlasnici medija. Međutim, Dubravka Valić Nedeljković navodi da iako zaposleni uglavnom nisu bili spremni na taj potez, ne treba zanemariti neke druge aspekte.

Smatram da su i sami novinari bili iznureni godinama nerešenom situacijom, stalnim promenama u sferi medijske politike i nedovoljno osmišljenim podsticajnim merama države da bi se odvažili na ovakav korak. Kao da državi nije bilo stalo da novinari preuzmu medije, osim deklarativno, zaključuje Valić Nedeljković.

Izostanak konstruktivne medijske rasprave, pasivnost aktera medijske scene, kao i sukobi različitih političkih interesa doveli su do smanjenja obima informisanja na manjinskim jezicima. Pojedine nacionalne manjine ostale su bez medija koji izveštavaju na njihovom maternjem jeziku, dok je nekima preostalo da se informišu putem medija u vlasništvu nacionalnih saveta, čija je nezavisnost i pristrasnost upitna ili putem javnih servisa, od kojih republički već godinama ne ispunjava svoju zakonsku obavezu da informiše i na jezicima nacionalnih manjina.

Comments

comments

SIMILAR ARTICLES

NO COMMENTS

Leave a Reply